Насловна Актуелно Истина је јасна
Истина је јасна

Истина је јасна

0
0

За разлику од ранијих времена, данас је СВИМА СВЕ ЈАСНО и нема више ничег нама недоступног, мутног, замршеног, за различита тумачења отвореног.

По први пут у српској историји још од ере првих Немањића, ми више немамо ама баш никаквих дилема ни по једном судбински значајном питању.
Све се у међувремену разбистрило и прочистило, указало у пуном светлу и свом правом облику.

Више све оне празне приче, заводљиве лажи, изанђали стереотипи, идеолошка обећања за наивне и блентаве утопије – „не пију воду“ и немају доскорашњу, злокобну привлачност и заводљиву снагу.

Откачили смо се југословенства, комунизма, атеистичког квази-национализма, несврстаности, либерално-демократских бајки, примитивне „деснице“ и „левице“, малодушног пацифизма и розикастог урођеничкох сентиментализма (кад смо играли козарачко коло пред Домом синдиката, плакали за некаквим Лумумбом, веровали у „амерички сан“ и циничне британске мамце за балканске народе)…
Нема више ни Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, деде Аврама, Вука Драшковића, Дафине и газда Језде, ДОС-а, Де Бе-а, „леденог“ Јовице Станишића и наследника му (Радета Марковића), Динкићевих и Ђелићевих лагарија, Земунског клана и њиховог генералштаба у Шилеровој, нема опште залуђености јаловом причом о „петооктобарским реформама“ и „парламентарној монархији“ (и „Александру Другом Карађорђевићу)“, Шешељ није више у Хагу, смирио се опасни плам грађанског рата (из још до краја несхваћених времена) Драже и Љотића, а почели смо, полако, да разумевамо смисао жртве генерала Недића и важност српског „светосавља“ као наше носеће политичке идеје…

Више нико нормалан и макар просечно интелигентан не верује у невиност западних политичких елита кад је реч о прављењу ратова и креирању „глобалног тероризма“.
И, што је још важније, апсолутно нико иоле обавештен не верује у објективност (а камоли праведност) такозване „међународне заједнице“, у трабуњања о „правима мањина“ и олако обећану „бољу будућност“. Нити у то да садашња власт (баш као и велики део опозиције) заиста брани Косово и стварно верује у снагу и величину српског народа…

Све је, коначно, јасно. И рат и мир, унапред утврђен однос мондијалистичких друштвено-економских и политичко-идеолошких елита према правди, смислу живота, фер-плеју, прошлости, суверености „малих народа“, Русији, Истоку, хришћанству (а, поготово, православљу), националном идентитету, патриотизму, предању, појму слободе…, апсолутно све.
Од почетка до краја.
Од сада па заувек. До краја времена.

И више нам (као и, рецимо, у времену Милоша Обреновића) нису неопходне „генијалне ерудите“, бриљантни познаваоци језика, „премазани“ и супер-сналажљиви експерти, неуморни ранораниоци и радохоличари на челу Србије. Могу бити важни и не на одмет, али све то нису суштинске одлике аутентичне и здраве српске политике.

Ништа од тога није пресудно, ништа осим ЗДРАВОРАЗУМСКЕ, ТРЕЗВЕНЕ И РОДОЉУБИВЕ СПРЕМНОСТИ ДА ИНТЕЛИГЕНТНО ИЗГУРАМО И ОДБРАНИМО СВОЈЕ ГРАНИЦЕ, ПОЗИЦИЈЕ, ИДЕАЛЕ И ИНТЕРЕСЕ.
Све то, наравно, уз велику Русију на земљи и свемоћног Бога на небу, са спремношћу да проширимо ту (хришћанску) веру и ово (патриотско и гео-политичко) уверење међу своје мање разбуђене и још поспане сународнике. Без непотребног стида да јавно исповедамо своју светосавску увереност у дубоки смисао „српске мисије у историји“ и пресудни значај спасења за наш лични живот (и његов унутрашњи смисао).

Толико је довољно. Без непотребних реторичких украса, трагања за пријатељима међу нашим острашћеним и стварним непријатељима, егзибиционистичких лидерских излива нарцисоидности, тражења „преко хлеба погаче“ и неухватљивог „голуба на грани“.

Само ваља та наша (једина могућа) уверења артикулисати на што пристојнији, аргументованији и привлачнији начин, без пардона, али и претеривања. Да форма не убије садржај (као толико пута до сада) и личне несавршености наших представника опет не прекрију истинитост идеје коју заступају.

Дакле, више нема простора за мутне радње, ни оног „шта би било да је било“. Јер је све јасно као дан и коначно нескривено у отвореном злу или добру које собом носе политичке и дипломатске понуде (Србији и Србима) од стране великих сила.

Сад само треба радити на откривању најбољих, најуверљивијих и најталентованијих проноситеља, гласника и „адвоката“ наше ствари. Од вештине ове селекције зависи и успех српске приче и судбине коју, тако, (сами за себе) стварамо и градимо.
Као и у фудбалу или кошарци, тако и у овако важном пројекту све се своди на избор оних који ће (вешто или неспретно) бранити боје наше земље.

P. S.
Не заборавимо да реч АНЂЕО означава праве преносиоце Божије поруке и тако нас упућује на овоземаљско (не само верско), уистину „анђеоско“ трагање за вечном истином у датој реалности.

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *