Насловна Уметност Како је све почело…
Како је све почело…

Како је све почело…

0
0

После повратка са Брача (из усамљеничког мира маленог Пучишћа), крај лета 1979. године сам провео у Библиотеци Кинотеке, том књишком рају (надомак Кнез Михаилове).

Припремајући се за пријемни испит из режије на београдској Академији (тада нико није звао другачије ФДУ), ја сам „пао у руке“ брижне библиотекарке Олге.

Она је била и оснивач ове ратитетне Библиотеке (са архивом) Југословенске кинотеке и тамо је радила пуне три деценије – све до њене задње и моје прве године везане за филм и озбиљно (професионално) проучавање најсупериорније двадесетовековне уметности.

Та ’79-та је била моја „алфа“ и њена „омега“ година, судбинско отварање и затварање капије на светлуцавом пројектору кинематографске магије. Најважније филмско варљиво лето у нашим животима, чудно спојеним овим (почетним/завршним) календарским граничником…

Ја тада, наравно, нисам могао да знам да ће баш те моје припремне године за упис на режију, ова свезнајућа чуварка највреднијих филмских књига у нашој земљи (била је то „велика Југославија“) завршити свој радни век.
Ухватио сам последњи воз за свакодневно и све љубазније дружење са живом енциклопедијом свега везаног за историји (и праксу) филма, послу преданом Олгом која је увек имала времена, онај свој чувени златни осмех и неограничено стрпљење за сва моја хировита читалачка извољевања и све јачу (како се приближавао пријемни) забринутост.

Безброј пута смо били сами у читаоници Кинотеке, пред читавим зидом затворених, застакљених витрина са књигама, заузети спонтаним разговорима о филму, уметности, предратној Европи и давно несталом (тада још увек забрањеном) Београду.

Невидљиво сам, из дана у дан, постајао Олгин ученик и васпитаник, везујући се за њен лепи глас, отмено држање и мудре савете (једног богато проживљеног живота).

Узимао сам, једнако, и књиге и препоруке по њеном осећању и избору, све више постајући сигуран у тако (захвално) преузет и убрзано изграђен укус за све естетко, филмско и уметничко.

Олга ми је дала баш оно што ми је недостајало и што нисам могао да добијем насумичним читањем историје и теорије филма и неуморним гледањем (по седам дневно) свих могућих филмова…

Тек сам током ових преподневних сеанси сазнао да је мој први водич кроз живот и филм била супруга, животни пратилац и муза великог српског сликара, Петра Добровића. И да су кроз Олгин предратни салон и пријатељска дружења са културном и „државничком елитом“ Краљевине, комунистички мрави-радилице непрекидно плели своју мрежу и хватали наивне душе у своје рибарске СКОЈевске и партијске мреже. Све док Меша Селимовић није лично отворио пут Петровој Олги (рођеној Хаџи, из чувене новосадске породице) у један херметички затворени свет књига и уметности, негде на пола пута између палате „Албанија“ и зграде „САНУ“.

И њеним животом је заивек завладала тишина библиотечког мира, прекидана само повременим шуштањем папира и полугласним уздасима чежње читањем занесених (тадашњих и будућих) студената режије, монтаже, сценарија (беше ту, чак, и покоји шегрт и асистент на катедрама глуме, филмске организације и камере…).

Ја тада нисам могао ни да наслутим колико је узбудљив роман Олгине и Петрове љубави и заједничког живота!

Нисам знао да су се упознали кад је лепа кћерка новосадског адвоката Косте Хаџија имала тек 13 година, нити да је у Будумпешти образована Олга (савршено знала немачки, француски и мађарски језик) од малена тренирала тенис, планинарење и једну врсту јоге, и чак побеђивала на спортским такмичењима и турнирима. Нисам знао ни да је млади Србин из Печуја, Олгин изабраник Петар, био 1918-те осуђен на смрт због активног организовања побуне („српског устанка“) Шестог новосадског пешадијског пука и да је срећно побегао из затвора у последњи час, пред само извршење пресуде (смрти стрељањем). Ни да је, убрзо после тога, овај бриљантни сликар био, накратко, проглашен за првог и јединог председника краткотрајне српско-мађарске „Барањско-Бајске Републике“ (у августу 1921. године), након спорног „Тријанонског споразума“ и одвајања од Краљевине СХС територија са већинским српским становништвом…
Нисам знао ни за бројна путовања широм Европе амбициозног уметника (решеног да „створи сопствени монументални стил“, „нову уметност двадесетог века“) и његове заводљиве музе (поседнице мистичног „унутрашњег погледа“ и фаталне женствености из које је Петар Добровић „црпео снагу“, признајући да се у његовом животу „све око ње врти“)…

Олга Добровић (Нови Сад, 30. октобра 1903 – Београд, 29. октобра 1994)

 

Олга Добровић је за мене била „само“ добра вила и непогрешиви арбитар укуса, невидљиви шаптач и ведри охрабривач (победоносни мотиватор) током мог „наступа“ на усменом делу пријемног испита. Можда и најважнија особа за мој коначни улазак (а, касније, и излазак) у примамљиви, фантастични свет филма и уметности.

Зато и исписујем овај кратки сажетак тих летњих соареа у библиотечком салону београдске Кинотеке.
И вајам, сећањем, сада већ сасвим удаљени, помало и нестварни лик Олге Добровић, Петрове (али и моје, „у малом“) музе и судбоносне подршке (онда када је то било најпотребније).

Ја никог сем ње нисам знао, ни познавао ко би могао да ми конкретно помогне својим знањима и саветима, у право време и на правом месту…

Зато желим да јој, макар овако, изразим своју вечну, најискренију захвалност, уз џентлменско извињење што још увек чекам свој први играни филм…

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *