Насловна Актуелно Крици & шапутања другосрбијанске хм… „елите“
Крици & шапутања другосрбијанске хм… „елите“

Крици & шапутања другосрбијанске хм… „елите“

0
0

Не примише Ivana Medenicu, позоришног критичара, селектора, арбитра и, успут, предавача на Факултету драмских уметности, за редовног професора на овој образовној институцији – и одмах поче хаос.
Као и у случају укидања ТВ формата „Утисак недеље“ и томе сличним инцидентима (ретким изузецима из правила по коме су другосрбијанске перјанице заштићене као бели медведи), подиже се „елитистичка“ и друштвено утицајна кука & мотика, шокирана и ужаснута због овакве „неправде“.

Ниједно и никакво српско страдање није узбуркало савест ове ожалошћене породице као језива чињеница да су, замислите само, поменутом Ivanu Medenici недостајала два гласа редовних професора ФДУ-а да им се и он тамо придружи у овом статусу.

„О, каква неправда!“, завришташе до неба (и Брисела?) Ivanovi сличномишљеници и истоврсници свих фела: екс-удбашких, удворичких, анархистичких, егоистичких, еуропејских…, уз пар добронамерно-наивних (и такви још увек постоје, веровали или не).

И тако Србија поче да се, попут морских таласа, „исправља и савија“, уздиже и удара у осетљиви слух и сентиментално срцуленце, као да је (у најмању руку) у питању страдање попут оног мале Тијане Огњеновић, сасвим налик на друштвени значај нерешене мистерије убиства оне несрећне певачице „Гранда“.

Започе драма која собом одмах вуче гневне петиције, протесте у јавности, те ритуално клечање на кукурузу и посипање пепелом актуелног декана факултета на коме се догодила ова „невиђена трагедија“ (која ће, говори нам се, уништити српску културу и довести у питање добро школовање питомаца наше најстарије драмске и филмске Академије)…

Не бих се укључивао у ову ужаснуту и бурну (већ виђену) расправу о „пропасти високог школства“, „негативној селекцији“ и „недопустивој политизацији културе и образовања“ (као да је почела тек овим малецним успоравањем муњевите каријере професора Medenice). Али, и те како хоћу да подсетим „васколику српску јавност“ о идеолошком и цивилизацијском опредељењу овог тако-безрезервно-исхваљеног васпитача низа генерација будућих српских театролога, позориштараца, продуцената, редитеља, глумаца, драматурга…

Послужићу се једним јединим – а довољно илустративним – цитатом из критичарског опуса млађаног Medenice, на најважнију од свих тема: његовог погледа на свет (видећемо: савршено усклађеног са другосрбијанском парадигмом о „кривици Срба за све лоше у балканској историји“).

Ионако се у Србији између режима и најмоћнијег дела (Западом подржане) опозиције у ствари само води интерни бој две завађене групе жустрих претендената на статус „уредно лустрираних и апатридских бића грозног им српског порекла“ на власти, између две једнако послушне фракције франкенштајновски уједињеног либерализма, титоизма и глобализма. Да не изгубимо ову срамну и очигледну чињеницу из вида.

Наиме, поменути учесник (мученик?) овог трагикомичног водвиља је, својевремено, прецизно и за сва времена описао свој „кредо“. оштро нападајући представу Народног позоришта у Београду, рађену по „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића. И то не из очекиваног, критичарско-позоришног угла (да је било тако, не бих се мешао у његов естетски суд), већ кроз – осуђивање песме „Тамо далеко“ и, поврх, „улоге Србије у ратовима деведесетих“.

Полемички коментаришући (у „Политици“) наводе свог колеге критичара који се усудио да похвали патриотску димензију ове представе, Ivan Medenica пише (и осуђује):
„Ni srpsko herojstvo u Prvom svetskom ratu, ni pesma ‘Tamo daleko’ (kao njegov muzički izraz) nisu, naravno, sporni, ali jeste sporno, zapravo tendenciozno, ovakvo njegovo muzičko-scensko naglašavanje, sve sa dizanjem krešenda i kiča, frontalnim rasporedom glumaca kao muških karijatida (posebno je pitanje izuzetna umetnička konvencionalnost i zastarelost ove scenske poetike).
Ovde se zanemaruje to da je istorijski kontekst suštinski promenjen, da su SRPSKI PATRIOTIZAM I MUZIKA KOJA GA JE OLIČAVALA UKALJANI RATOVIMA IZ DEVEDESETIH ZA KOJE SRBIJA NIJE JEDINO ODGOVORNA, ALI JE NAJODGOVORNIJA…“

Тако то изгледа кроз олаку и „прејаку реч“ једног од прослављених и прехваљених јунака другосрбијанске културњачке екипе, свевладајуће и на све спремне да би очувала свој (још из времена Тита) привилеговани статус.

Овим и оваквим ставовима је дотични проценитељ српске одговорности заувек изашао их сфере „историје позоришта“ и закорачио у простор моралног јада и хроничног недостатка осећања за трагедију сопственог народа (и, чак – елементарног фер-плеја и најобичније људскости).
Зато је вероватно и остао без неопходног броја позитивних гласова својих колега и без очекиваног поштовања према његовом, иначе, несумњивом знању и блиставој образованости.

И то би било то. Паметном довољно.

Ако уопште и има памети у иоле успешнијем и привилегованијем делу српског народа (нашој „културној“ „елити“).
Образа нема, ако га је икада и било.

P. S.
Ivan Medenica је, приватно, један симпатични нарцис, без икаквих ширих знања осим позоришних (које савршено и за дивљење познаје), кога студенти воле и поштују. Није злобан, нити осветољубив (што је већ велика и не тако честа ствар код професора Универзитета).
Али, шта то вреди, кад је његов став о начелним стварима (које су контекстуални оквир за све слике, па и оне позоришне) банално, конвенционално и кукавички – већ хиљаду пута одслушана идеологизована рецитација, слична свакој другосрбијанској, апатридској и отужно-обескорењеној острвљености на српски рачун?
Шта вреди генијално познавање заборављених ситница из историје позоришта, кад у комплету са тим иде и глупичасто, идиотско неразумевање историје и трагедије сопственог народа?
Како ће неко такав да буде суштински користан српским студентима у њиховој духовној и општекултурној оријентацији, без обзира на сав шарм, речитост и просијавања истинске (специјалистички-уске) ерудиције?
Чему све оно мање важно, кад је одсутно оно апсолутно најважније, оно што наткриљује и надраста занимљиве анегдоте, веште цитате и све друге (испразне) ефекте?

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *