Насловна Актуелно О издаји и њеним нивоима
О издаји и њеним нивоима

О издаји и њеним нивоима

0
0

Najgora faza izdaje je kad POSTANE UOBIČAJENA I GOTOVO NEPRIMETNA.
Tada se ona indirektno i tiho ozvaničuje i postaje nova (društveno-prihvatljiva) norma.

I zato je toliko opasan svaki gest i svaka situacija koja ovome doprinosi i ide na ruku.

Tako da nije predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, izvesni Nenad Golijanin, gori čovek, ni izdajnik od tolikih koji su, pre njega, mnogo konkretnije izdavali Kosovo i našu stvar.
Ali je zato, bez ikakve sumnje, ekstremno-negativni, UPOZORAVAJUĆI primer onoga što nas, sve, tek čeka, ukoliko ne budemo na vreme (i dovoljno oštro) reagovali na ovakav „indiferentan“ stav.

On je, za one koji to još ne znaju, BIO UZDRŽAN (!!!) NA GLASANJU ZA PRIJEM TAKOZVANE „REPUBLIKE KOSOVO“ ZA PUNOPRAVNOG ČLANA SVETSKE ODBOJKAŠKE FEDERACIJE u Buenos Airesu – iako je bilo i onih zemalja (poput Španije) koje su glasale „protiv“!

Ispade, tako, da je Špancima važniji suverenitet Srbije (u njenim Ustavom zagarantovanim granicama) od zvaničnih srpskih predstavnika (kukavički i malodušno „uzdržanih“) na ovom skupu?!

Kao da se njih, tamo daleko (zbog njihovog problema sa Katalonijom i Baskima), više tiče naš (ne samo odbojkaški, niti sportski) status od nas samih?!!!
Neverovatno, ali, nažalost, istinito.

Stara udbaška škola suštinske NEZAINTERESOVANOSTI za srpsko Kosovo i sva dugovečna pitanja našeg duhovno-državnog identiteta („I posle Tita – Tito!“), uz prstohvat blentave, infantilne reakcije (tipa: „Nek se deca igraju! Što da ih sprečavamo u tome? I oni su ljudi…“) lakim funkcionerskim životom razmaženih likova iz našeg sokaka.

I to onda bude to. Na zgražanje svih normalnih Srba, (pravu ili odglumljenu) zbunjenost vlasti, čuđenje čitavog sveta i zasluženo prezriv, ciničan smeh prištinskih bojovnika svih nivoa.

Ne smemo – ni po koju cenu! – pristati na stav koji nam se između redova stalno gura i nameće po kome je „Kosovo izgubljeno“, a njegov gubitak za Srbiju – gotova i nepromenljiva stvar.

Čak ni po cenu gubitka još jednog tobožnjeg argumenta „protiv Vučića i njegovog režima“, ne sme se slabiti naša pozicija idiotskim pričama da je „Kosovo već prodato takozvanim ‘Briselskim sporazumom’ (pa, zato, „nema ni razloga za naše čuđenje pred svim što, zatim, sledi“, kako to reče, na televiziji N1, neki nadobudni R. Radovanović iz „Danasa“, s kvazi-prosvetiteljskim držanjem „čoveka kome je sve jasno“), jer to pogoduje samo našim neprijateljima (i samom režimu, jer se, tako, niko neće zgražati, ni posebno uznemiriti u slučaju potpune izdajničke predaje i konkretnog PRIZNAVANJA šiptarskog Kosova za punopravnu državu).
Ako kažemo da je vlast „već prodala Kosovo“ i da je „s tim završeno“, time unapred dajemo alibi svemu što će (eventualno) tek biti urađeno i potpisano. I uništavamo mogućnost sabornog okupljanja i neophodne snage revolta kad budu došli sudbonosni dani za rasplet kosovskog pitanja…

Sve to treba pojasniti sebi i drugima, da ne bismo, po ko zna koji put, „pomešali lončiće“ i greške nekoliko uzastopnih režima u Srbiji prihvatili kao normalan i već prihvaćen „državni stav“. Kao „izvesnost koju ne možemo izmeniti“.

Ne smemo odgovornima i najodgovornijima olakšavati njihov antisrpski stav i već se miriti (odobravajući ili kritički, svejedno) sa gubitkom nečega što po Ustavu, jedinstvenom stavu srpskog naroda, ali i svim ljudskim i božanskim zakonima, istorijskim i pravno-vlasničkim argumentima – pripada nama i našoj Otadžbini!

Mnogo je onih, koji, pod maskom „mržnje prema režimu“, u stvari pomažu tom istom režimu da „obavi stvar“, Kosovo preda Evropskoj Uniji, Americi i Šiptarima, i tako zauvek, bez borbe, „arhivira“ najvažniji deo naše teritorije (i, uz to, samo duhovno jezgro svih naših Zaveta).

Nije pomenuti Nenad Golijanin, a u ime ove države i svih nas u njoj, samo poklonio bez otpora (čak ni rečima) Kosovo šiptarskim koljačima, secesionistima i razbojnicima (jer tu nema ni „s“ od sporta), već je i – nepodignutom rukom – utro put za slične poteze svim drugim predstavnicima naše zemlje na svim postojećim nivoima.

„Nek se deca igraju“ će se, tako, uskoro pretvoriti u „Neka deca crtaju“, „Nek… telefoniraju u svom Telekomu“, „Nek… upravljaju Trepčom kad mi već ne možemo“… i tako redom, do potpune i DOBROVOLJNE KAPITULACIJE.

A znamo da je najvažniji uslov za „ugovor sa đavolom“ – da ga dobrovoljno, svojom krvlju, sami i pod punom odgovornošću potpišete. Bez toga, ovaj dokument – ne važi.
Tako je od kukavnog Jude Iskariotskog, do njegovih današnjih potomaka u našem narodu.

Čuvajući Kosovo, mi, u stvari, čuvamo dušu srpskog naroda. Ko to ne shvata, ništa ne razume.

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *