Насловна Православље Под покровом и покровитељством пресвете богородице
Под покровом и покровитељством пресвете богородице

Под покровом и покровитељством пресвете богородице

0
0

Управо је истекао дан обележавања једног од великих Богородичиних празника: прослављање догађаја од пре 1100 година, када се Мајка Божија појавила у пуној слави (окружена ангелима и архангелима, озарена „нествореном светлошћу“ и сјајем „сунчаног злата“).

Наша Небеска Заштитница, најзначајнија појава у историји људског рода, приказала се у најмистичнијој цариградској цркви са „омофором“, богослужбеном плаштаницом којом је просто прекрила и обгрлила све присутне вернике (међу којима и неколико светитеља). И тако заувек увела ову благу и заштитничку слику у хришћанску иконографију (прво кроз руско-византијске иконописце, а затим и даље, широм православног света).

А ја сам тог истог (сада већ прошлог, послепоноћном тамом прекривеног) дана, ишао у београдско борчанско предграђе код Жељкиног познаника с посла (из Народног позоришта) Синише, који се понудио да нам да своја колица за близанце.

Приближава се дан рођења Стефана и Душана Бокана, па да нас не изненаде прераним изласком у свет.

С близанцима је, наиме, све другачије и, дословно, удвостручено, па да нам се не деси пропуст у припреми лагано надолазећег, свечаног дана…

Синиша је родом и пореклом из Гламоча и има онај прелепи, народни „крајишки“ нагласак (сада, нажалост, присутан – после велике сеобе – само на мањем делу слободних српских територија: у Републици Српској и послеолујном избеглишту са ове стране Дрине).
Отеже као што је то радио мој отац кад се нађе са земљацима и, уз дуге паузе значајног ћутања, проговори као што се говори у нашем завичају. И као што и дан-данас говоре моја браћа и сестре од тетака и њихова деца (моји братанци и сестрићи), још увек у продуженом „привременом статусу“ вечите чежње за родним крајем)…

Синиша је једноставан, простосрдачан човек, који вас гледа право у очи док разговарате, спреман да учини и помогне свима за које процени да то треба да уради, „оперисан“ од размишљања о новцу и ма каквој материјалној користи.

Он има близанце, предшколце, од којих је једном дословно спасио живот у његовој смртно опасној болести (комбинујући неке специјалне печурке и чајеве са регуларном медицинском терапијом), исто онако мирно и без велике приче, као и све друго што ради у животу…

И у недугом разговору, поменусмо Бога.

Синиша ме кротко и мудро погледа својим крупним, у тренутку засијалим очима и рече:
„Ниједном док ми је син боловао нисам ништа замерио Богу, нити помислио ‘зашто баш мени то да се деси’, а камоли опсовао или се наљутио и разочарао“.
Као да се, то рекавши, и прекрстио, не померивши руку, само својим достојанственим држањем, спокојном бојом гласа и чврстим погледом.

А онда је наставио, изрекавши оно због чега вам и пишем о њему и нашем (мени тако важном и охрабрујућем) разговору.
Рекао је, тоном изрицања нечег подједнако важног и чудног:
„ЈА НЕ МОГУ ДА РАЗУМИЈЕМ ЉУДЕ ШТО НЕ ВЈЕРУЈУ У БОГА. СТВАРНО ИХ НЕ РАЗУМИЈЕМ И НЕ МОГУ НИ ДА ЗАМИСЛИМ КАКО ИМ ЈЕ….
МОГУ ДА ИМАЈУ ПОЛА БЕОГРАДА И ЧИТАВ СВЕТ, АЛИ БЕЗ ВЈЕРЕ У БОГА ИМ ТО НИШТА НЕ ВРЕДИ.
И СВЕ ШТО УРАДЕ ЈЕ НАПРОСТО БЕСМИСЛЕНО…
ЈАДНИ ЉУДИ. ПРОЛАЗИ ИМ ЖИВОТ, А ОНИ КАО ДА ГА И НЕ ЖИВЕ“.
И махне руком, у чуђењу, као да тера саму помисао на живот без Бога и вере у Њега. Довршавајући, извињавајућим осмехом, свој исповедни коментар, бојећи се да је, можда, претерао (отварајући се) пред човеком кога ни не познаје и кога ће ко зна кад следећи пут видети.

„Немојте случајно да купујете нешто за бебе, не ваља се. Нема то везе са тим колико неко има или нема пара. Ја имам једну сестру што има и одличан посао и новца колико ти срце иште, ради важне послове у једној великој приватној банци, па, ипак, сваки пут позајмљује и онда, послоје, другима даје дечју опрему. То, напросто, тако треба да се ради… Не сме се новац разбацивати“.

Све је Синиши јасно у животу, много више него многим назови-мудрацима који нам држе лекције и дају савете, а, у ствари, ништа не знају о оном стварно најважнијем што нас свакодневно искушава и притиска.

Добри Синиша ми враћа наду да и даље постоји „наш, српски народ“, онакав каквог га је опевао задивљени Арчибалд Рајс – пре него што је послератна похлепа и незајажљива „жеља за моћ“ све те див-јунаке (подједнако и у рату и у миру) збрисала из јавности и са историјске сцене.

Има нам наде док је таквих, на различите начине сличних овом неприпитомљеном и неразочараном горштаку са Гламоча који живи у сопственом (и предачком) систему вредности, уз који су Срби живели и преживљавали, не само у времену – већ и у вечности.

Такве ће Бог прекрити невидљивом (а стварном) заштитом своје Свете Матере, јер су то заиста и несумњиво заслужили.

Сусрет са Синишом ме је у то апсолутно уверио, уз чежњу да ми моје молитве и однос према Богу, људима и свету помогну да, бар делимично, будем овако исконски племенит, суштински саосећајан и непоколебљив у својим ставовима.

Постоје људи који живе, скромно и непримећено, крај нас, не тражећи ни од кога, сем од себе, ништа.
Они који се спокојно и храбро моле најтежом од свих молитви: „Нека буде воља Твоја!“…

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *