Насловна Актуелно Хрватска сецесија биће увек сецесија, ма како је представљали!
Хрватска сецесија биће увек сецесија, ма како је представљали!

Хрватска сецесија биће увек сецесија, ма како је представљали!

0
0

Јован Пејин

Хрватска сецесија биће увек сецесија, ма како је представљали!

Јосип Бољковац, министар унутрашњих послова Хрватске у време почетка сецесионистичког рата 1991. године, изјавио је 9. маја 2012. године да је Хрватска плански напала Србе и изазвала рат. Нападом на Борово Село, нападнута је Југославија, а не Хрватска и био остварен главни циљ сецесионистичке политике Фрање Туђмана, а то је рат! Никаква великосрпска агресија  није била изведена, али сецесионистичка оружана побуна да!

Хрватски сецесионисти политикантски су рачунали 1991, и касније на неодређене устиске о догађајима у Србији и на српским територијама Срема и Барање анектираних од кроатокомунистичке Хрватске после 1945. Свој став зачинили су предубеђењем о комунизму западне Европе, САД и Великој Британији.

Хрватску није занимао став Русије, јер је онда била забављена својим јадом!

Неумерен национализам пургерског Загреба и некадашње трожупанијске бановине са њиховим германофонским и германофилским језгром стална је опасност по мир на Балкану. Ова чињеница је уочена давно пре стварања Југославије те су западне велике силе, у првом реду Велика Британија, подржале тежње Бечa и наметнула Србији мисао да се Срби и Хрвати уједине у једну државу на самом почетку ратног сукоба 1914, а посебно 1917. године у време покушаја  мировних преговора са Хабзбурзима и револуционарног  немира у Русији.

Циљ такве политичке мисли био је да се државотворни православни Срби, раскошени широм Балкана, народ који се духовно не мења, укроти и контролише помоћу Хрвата -римокатолика који вековима нису имали државу, чији политичари  воде германофилску политику на основама фикције о хрватској државности. Поред реченог,  британски посматрачи Балкана, политички аналитичари, уочили су растрзаност Хрвата између мита и легенде о државности, њихову малобројност као народа, економски сиромашног и привредно неразвијеног, без неке културе са самопроглашеним пургерским осећањем важности провинције ка-унд-ка Монархије као државе која у суштини није играла никакву улогу у средњевековној Угарској, а још мање у нововековној  Аустрији односно од 1867, у Аустро-Угарској. Посматрачи су приметили да се феудално-сталешки слој Хрвати појављују као некакав народ на политичкој сцени у аустријској царевини на прелому 17. и 18. века као средство интервенционизма против Мађара и вечито немирних Срба због ускраћивања добијених привилегија у Монархији, као наглашеном војничком народу, а потом као претња независним српским државама Србији и Црној Гори од почетка 19 века.

Зато је германофилски Загреб подстакнут да, после најављеног краја кроатокомунизма у Југославији, покретом у Србији да среди сопствени статус и уреди територијална целовитост 1986-1988, решио  да покрене сецесију Хрватске наметањем слике да су Срби изазвали рат. Сецесионистички кошмар Хрватске да само она може да води Југославију,  да федерација мора да буде подређена њеним националним, политичким  и економским интересима, потпуно се уклапа у геополитички систем Европске уније на челу са Немачком под надзором САД у односу на Србију, која мора да буде слаба, а српски народ разједињен, затим на Русију и земље бившег источног блока. Демократизацијом Хрватске, увођењем вишепартијског система избила је усташоидност на видело која је била прикривена принципијелним кроатокомунистичким ставом Савеза комуниста Хрватске и Југославије, братству јединству народа и народности! Затим је настао хаос уз подршку Немачке и САД са циљем разбијања Југославије коју су бранили Срби као народ који је створио, потом  бранио у Другом светском рату,  а није смео да је брани нити да одбрани!

Када говоримо о сецесионизму Хрвата у бившој Југославији, прво што Срби као народ  помисле је: усташе, Јасеновац са његовом мануфактуром смрти, покоље на терену, крашке јаме, односно новије –  Декларација о хрватском језику 1967, Маспок 1971, с изјавом Броза да у Хрватској нема национализма закључно са Уставом 1974. године. Поред реченог, Срби, као народ због геноцида претрпљеног у Независној држави Хрватској,  сматрају да су Хрвати њиме увучени  у суноврат подчовештва! Ово осећање подчовештва поделило је Хрвате на два дела, на оне који се плаше истине и на оне који знају истину, али неће да знају нити да чују за њу, одбацују је и рачунају на проток времена и заборав! То су кроатокомунисти – комунисти усташоиди и франковци који кажу „свако има своју истину“ и игноришу геноцид над Србима, у суштини изведен од народа предвођеног „Црквом у Хрвата“, усташама и припаднцима Хрватске сељачке странке 1941-1945. године. На овај начин хрватски политичари – савремене „демократе“, који наводно одбацују усташки покрет, а нарочито кроатокомунизам, прелазе преко чињеница о геноциду као да не постоји стварају ћутањем лаж која је иста као и почињен злочин геноцида.

У Борову Селу 1991. године управо је такво осећање било раширено – у Загребу Туђман, ХДЗ на терену као савремени хибрид произашао из НДХ. Ово осећање је било раширено међу Србима у Хрватској. Инцидент на Плитвицама у пролеће 1991, када је војска морала да раздвоји хрватску полицију од српске територијалне одбране и спречи крвопролиће, пошто Срби нису желели републичку власт Хрватске. Њихова жеља била је изражена захтевом да се прикључе Србији, односно да остану у Југославији.

Борово Село, насељено Србима, део Аутономне области источне Славоније, Барање и западног Срема, зато је било мета полицијске акције 1-2. маја 1991. године.

По формирању Аутономне области Источне Славоније, Барање  и Западни Срем, Срби полицајци напустили су хрватску полицију из полицијских управа Винковци, Осијек и Вуковар. Преузели су дужност у  новоформираној аутономној области у насељима Борово Село, Маркушице, Мирковци, Бобота, Трпиња, Пачетин и Негославци и другим местима и створили језгро српске територијалне одбране. Уз помоћ грађана преузели су контролу анектиране српске територије од стране НР Хрватске 1945. године са градом Вуковаром, који је је у време преузимања контроле и даље остао под хрватском окупацијом.

Потом је следио природни ток ствари за Србе САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Српско национално веће 31. марта 1991. године донело је одлуку о присаједињењу  САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем Републици Србији.

Ради се о акту који има правно-историјску и политичку подлогу. Одлука је заснована на претходној одлуци Скупштине Срема одржане у Руми новембра 1918. године када је Срем са Вуковаром, градом и срезом, присаједињен Србији заједно са народом и територијом Баната, Бачке и Барање.

Проблем је настао 1945. године.  КПЈ са њеним кроатокомунистичким врхом у сагласности са КПХ успоставио је  Сремску област,  која је кратко време била одељена од Баната, Бачке и Барање под Војном управом октобар 1944. – март 1945. године и омогућио да западни део анкетира Хрватска од лета и јесени 1945, заједно са Барањом без изјашњавања српског становништва.

Актом парчања територије Србије, издвајањем Баната, Бачке, Барање и Срема, КПЈ са КПХ искористиле су стање настало одлуком сила Осовине од маја 1941. године о субјугацији Југославије. Србија је тако изгубила део територије и народа, а Србима као конститутивном народу  одречено је право на национално и државно јединство.

Анексија српских територија покреће још једно питање, а то је: комунистички покрет наставља државно правни континуитет Југославије према западним савезницима и СССР-у, а на другој страни кроатокомунистички врх са КПХ и ЗАВНОХ-ом, на чијем челу је хрватски националиста, песник усташоид  Владимир Назор, прекраја територију Југославије према програму Хрватске сељачке странке из 20-тих година 20. века с тим што немају подршку да задрже границе НДХ, али граде највећу Хрватску каква никада у прошлости није била од трожупанијске бановине са Славонијом,  Истром, целом Далмацијом и Дубровником.

Ноћу између 1-2. маја извиђачко одељење, две патроле хрватске полиције намериле се да уђу у Борово Село. При уласку приметили су југословенску заставу коју су покушали да скину будући да је она симболизовала Југославију и жељу за јединство са Србијом, у намери да понизе Србе. Акт су пропратили ватром из оружја коју су усмерили према најближим кућама. Овом ватгром започео је грађански рат у тадашњој,  још увек, Југославији. Овим актима изазвали су одговор дежурних припадника српске територијалне одбране који су узвратили ватру и ранили двојицу полицајаца, док су друга двојица успелa да умакну. Рањеницима је указана основна медецинска помоћ како би могли да буду саслушани.

Полицијска управа из Винковаца преко управе у Вуковару преузела је кораке да утврди шта се десило. Када је дежурни службеник у току ноћи тражио објашњење у Борову Селу шта се десило, није одмах добио одговор. Нико у селу није знао шта се управо десило, како је дошло до отварања ватре, него да се догађај испитује.

Тек пред зору, Вукашин Шошкоћанин, командант српске територијалне одбране имао је извештај о изгреду хрватских полицијских патрола. Обавестио је начелника полицијске управе у Осијеку Јосипа Рајхл-Кира о изгреду, покушају да се југословенска застава замени хрватском. Такође, обавестио га је да је приликом отварања ватре од стране хрватских полицајаца рањен један мештанин и да су након тога српски територијалци отворили ватру, а потом да су  два хрватска полицајца заробљена.

У Осијеку и Винковцимa донета је одулука  да се заробљени полицајци ослободе оружаном акцијом. Полицијским управама било је потребно време да органаизују напад на Борово Село. Ангажовали су званично 30 полицајац,а а незванично више десетина плаћеника који су већ стизали у Хрватску. По разним изворима било их је око 300, а негде је наведен број од око 2000 људи. Утврђено је да су у акцију укључени плаћеници Албанци, Украјинци и Румуни, а било је и Курда који су највише и страдали у сукобу. Током лета налажени су посмртни остаци погинулих плаћеника по њивама у боровеселком атару.

Смрт плаћеника Хрватска није бележила, само погинули Хрвати су се нашли на списковима страдалих!

Према хрватским изворима, хрватска полиција је са два аутобуса и тридесет полицајаца ушла у Борово Село да „реши проблем“. Како су аутобуси доспели до центра села, до Месне заједнице и Дома здравља, хрватски полицајци су без икаквог повода и упозорења отворили ватру, којом приликом је вођа акције Стипе Бошњак убио ненаоружаног цивила испред Месне заједнице, да би одмах затим и сам био убијен.

Српска територијална одбрана у Борову Селу очекивала је реакцију хрватске полиције и претпоставила је да ће бити нападнута те се припремила за одбрану. Територијалци су били распоређени по селу на правцима могућег упада непријатеља и организовали су могућност отварања унакрсне ватре. Када је дошло до сукоба врло брзо су преполивили број нападача. Неколико хрватских полицајаца је успело да се дочепа заклона у Месној заједници. Територијалци који су били распоређени на положајима на рубовима села, ради одбране од напада споља који је требао да подржи полицајце који су ушли у село, успели су да зауставе непријатеља даље од насеља. Негде око 15 часова ватра је обустављена када је пристигла јединица ЈНА и ушла у Борово Село из правца Даља. Још једна јединица ЈНА је требала да уђе у Борово Село из правца Борова насеља, али је била заустављена од хрватских жена које су запоселе пут. Командант  јединице ЈНА није хтео или није имао наређење да употреби силу те је колона транспортера стала и није кренула напред.

У овом оружаном сукобу забележено је да су 11 хрватских полицајаца погинула, док плаћеници нису пописани. Њихови посмртни остаци налажени су, као што смо већ рекли, на прилазима селу по њивама током лета. Боровоселска територијална одбрана имала је тројицу погинулих.

Јосип Бољковац, министар унутрашњих послова Хрватске у време почетка сецесионистичког рата 1991. године, изјавио је 9. маја 2012. године да је Хрватска плански напала Србе и изазвала рат. Нападом на Борово Село, нападнута је Југославија, а не Хрватска и био остварен главни циљ сецесионистичке политике Фрање Туђмана, а то је рат! Никаква великосрпска агресија  није била изведена, али сецесионистичка оружана побуна да!

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *