Насловна Традиција Јунак над јунацима
Јунак над јунацима

Јунак над јунацима

0
0

Кад би бирали највећег српског јунака модерног доба, били би на тешким мукама. Толико је било знаних и незнаних делија, јуришника, барјактара, војвода, чувара части својих јединица, специјалаца, предводника последње одбране, спартански пожртвованих и митски неустрашиих див-јунака да је напросто нефер издвајати само једног међу њима, оваквима.

Ипак, морамо брисати прашину срамног заборава макар са ликова које би сви Срби требали да знају и памте, раме уз раме са Милошем Обилићем, Бошком Југовићем, Павлом Орловићем, цар Душановим оклопницима, кнез Лазаревим заветницима, деспот Стефановим витезовима, ратницима Старине Новака, хајдуцима старца Вујадина и Станоја Главаша, па и духовним херојима попут бесмртног ђакона Авакума или архиепископа Данила Другог…
Један од управо таквих био је наш јунак над јунацима, српски мајор Михаило Катанић.

Братанац пуковника Милије и ђенерала Марка Катанића, Михаило је био родом из чачанског Бечња, а у својој каријери је напредовао „од почетка“ (прво је био добровољац, па каплар, наредник… и, онда, редом, све до чина мајора), уздижући свој ранг „трагом славе“ (ранама, победама и ордењем).
Доказивао се и светлао образ свом породичном (през)имену и војним формацијама којим је командовао тамо где је то било најтеже и једино неспорно – у најжешћим биткама са Турцима и Бугарима.
Сабљом, револвером и надљудском храброшћу.

У српско-турским ратовима (1876-1878) је, пркосећи смрти, стајао пред својим војницима код Алексинца, Ниша, Копашнице… и на груди стављао Таковски крст (све вишег реда), па Златну колајну за храброст, руски Крст Светог Станислава… , а у оном несрећном рату са Бугарима је био изузетак из свих правила и усамљени орао над суморно-расположеном, пораженом и потпуно демотивисаном војском, која је гледала само да се што пре врати кући и заборави на овај (наш можда и најстрашнији) пораз (на Сливници) у, иначе, војнички славном српском XIX веку.

И тада, кад је српски Ђенералштаб платио цену бројних грешака краља Милана и његових партијски острашћених, режимских саветника и (неспособних) високих официра, у том истом рату – својим јунаштвом се истакао наш (тада капетан) Михаило Катанић и оставио задивљене чак и бугарског кнеза Батемберга и све наше непријатеље.

Нападут од стране главнине бугарске војске, Михаило Катанић је остао са својим (једним јединим) батаљоном на положају, да у неравноправној борби успори противничко напредовање.
На Нешковом вису, у новембру 1885. године, српски капетан је предводио Други батаљон једанаестог пешадијског пука и тако бранио читаву Пиротску котлину.
Иако без топова и неопходне артиљеријске подршке, (тада још капетан) Катанић је почео са одбраном свог Термопилског кланца. А Бугари су били и надмоћнији и мотивисанији и много боље наоружани и опремљени од Срба (било је то недуго после Тимочке буне и укидања Народне војске), баш као и Персијанци у Леонидино и Ксерксово време.
И све је просто одисало осећањем немоћи и срамног пораза (без свега оног што је одликовало српске армије пре и после тога), упркос томе што су у овом рату учествовали (као нижи официри) и Радомир Путник и Живојин Мишић и Степа Степановић и Петар Бојовић и Павле Јуришић-Штурм…

То је био општи психолошки оквир овог раритетног и незаборавног пораза једног у појам убијеног народа и његових понижених и лоше вођених официра.

Зато и јесте било толико истакнуто Михаилово јунаштво и његов (од непријатеља забележени и поштовањем уоквирени) подвиг пред ретким преживелима из Катанићевог, очигледно од Врховне команде жртвованог батаљона.

Без обзира на све што се дешавало у овом рату, капетан Катанић је, у сред беспоштедне битке, узео храбро батаљонску заставу своје јединице код себе, решивши да је, као светињу, брани и сачува по цену живота.

Секао је сабљом и пуцао из револвера (белгијског „франкота“ М 1871, калибра 11 милиметара), бранећи ратни барјак упркос тешким ранама.
Погођен са два куршума и трипут прободен бајонетом, несавладиви капетан српске војске је стајао и даље усправно, са заставом у руци.
И то је трајало толико дуго да је лично бугарски кнез видео шта се догађа и одмах послао свог ордонанс-официра да сачува живог оваквог јунака, ако стигне до њега пре скоро извесне смрти.

Када је Бугарин дојахао, његови сународници су већ савладали Михаила, скинули му, за казну, униформу и чизме, почевши да га, полумртвог, боду и кундаче.

Пуцали су му у груди у бесу, још четири пута га пробуразили бајонетом и, онда, стали да га ударају тешким, окованим кундацима, решени да га претуку на смрт.
Српски официр је само тихо јечао, трпећи ужасан бол и молећи Бога да све ово што брже прође и он се тако прикључи већ погинулим ратним друговима и јуначким саборцима палим за Отаџбину.

Бугарске војнике је посебно болело то што је овај снажни и упорни Србин ипак некако успео да сачува заставу и преда је (баци иза стене) једном нашем подофициру (који ју је затим изнео на сигурно), пре него што је коначно пао…

Ударали су га сложно и немилосрдно.

Крваве мрље из дубоких рана су обојиле рани снег, свуд око босоногог хероја-мученика.

А свуд око њега су лежали мртви бугарски војници, које је Михаило Катанић претходно побио у жару борбе, бранећи ратну заставу.

И крв је направила густ црвени тепих од овог бојног апокалиптичког попришта. које ће остати забележено у војним хроникама, ето, све до данас…

Невољно, бугарски мучитељи су морали да послушају наређење свог кнеза и са собом у Цариброд, а онда (после два дана) у Софију поведу мрског непријатеља који им је упропастио задовољство због победе у овој бици (па и читавом рату).
Они су победили Србе, али не и родољубиви занос и јунаштво најхрабријег појединца у редовима обе војске.

Вукли су, осветнички, окрвављеног српског официра по снегу, скоро мртвог, босоногог и прекривеног ранама…

А ране су биле толико тешке да је Михаило проговорио тек након пуних пет дана, чудом преживевши све што му је рађено и кроз шта је пришао.

Сама елита бугарског друштва је долазила у болницу да лично види оваквог јунака и чудо невиђено његовог опоравка.
А бугарски кнез је Михаила Катанића назвао „ретким јунаком“ и поручио надлежном доктору да му сачува живот како год зна и ако је икако могуће.

Ране и убоји од чизама и кундака су били такви да му је све време живот висио на концу.
А после месец дана је, у заробљеничкој болничкој постељи, сазнао да је, за показану храброст, унапређен у чин пешадијског мајора.

По повратку у Србију је и даље боловао, пуне две године, и, затим, умро. Жилави дух и гипко тело српског официра ипак није издржали оволико страдање.
Плућа су му била избушена бајонетима и мецима, стално је пљувао крв, а кости никако нису могле да зарасту, изломљене на безброј места.

Добио је дужност команданта „окружне ваљевске војске“, али није могао да је обавља…

Михаило се није жалио. Теже му је падао српски пораз у овом изгубљеном рату од његових рана, болова и споро (али неумитно) надолазеће смрти.

Када је коначно дошао до својих стричева у Београд, за Ђурђевдан 1887, већ је све било прекасно и мајору Михаилу Катанићу није било лека.
Живео је још четири дана. И умро, у уторак, 10. маја (по новом календару) исте године.

Сахрањен је у породичној гробници, на престоничком Новом гробљу…

И то није крај ове романтичне, истините приче.

Најпознатији и најнеобичнији завршетак сторије о великом српском јунаку је тек почео, и то на дан његове сахране.

Један од учесника српско-бугарског рата, каплар Бранислав Нушић (писац незаборавних прича из овог рата) је написао ове ојађене речи у ондашњој штампи:
„Данас је била сахрана мајке генерала Франасовића, католикиње. Слегло се све чиновништво, цео официрски кор и све што носи капут у Београду. Био је и сам краљ. Нисам имао ништа против тога…
Али је сутрадан била погребна пратња капетана Катанића, једног официра који је спасао част српској војсци у фаталноме и братоубилачком рату са Бугарима. Умро је од силних рана, после свих почасти које му је кнез бугарски Батемберг, као заробљенику указао.
Краљ Милан, чак доцније тако рече, није ни знао да му је тада спровод.
То ме је наљутило и тада сам написао песму упоредивши обе ове пратње…“

Нушићева песма „Сахрана два раба (Божија)“, убрзо по сахрани мајке генерала Франасовића и мајора Катанића, објављена је у „Новом београдском дневнику“ и одмах постала главна тема читаве београдске чаршије и читаве Србије:

„Затутњаше сва четири звона,
Поврвеше ките и мундири,
Поврвеше перјанице бојне,
Поврвеше безбројни шешири,
Сви мајори дебели и суви,
Официри цела кита сјајна,
Пуковници, с орлом и без орла,
И још неко, али то је тајна…
Потмуло су ударала звона,
Ударала звона из буџака.
А и што би да се чини џева,
Кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што множити знате,
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке,
Бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви, не муч’те се џабе,
Српска децо, постаните бабе!“

Краљ Милан (који се „појављује“ у осмом по реду стиху песме-ругалице) је побеснео и наредио да се првобитна казна (од два месеца) младом писцу продужи на целе две године тешке робије.

У Пожаревцу је кажњени Бранислав проводио хладне, тешке и досадне дане.
Од књига му је једино дозвољено „Свето Писмо“, па је имао прилику да га, пажљиво и више пута, прочита од корица до корица. Толико често да је „могао одмах у цркви да проповеда, боље од свештеника“, како је, касније, забележио.

Тако је – на сасвим необичан (и болан) начин – почела блистава Нушићева књижевна каријера, али и његов (с разлогом оправдани) гнев на династичке и политичке неподопштине.

А ту негде је зачет и онај искрени родољубиви занос писца „Деветстопетнаесте“ (о чему живо сведочи, у беседи након његове смрти, и велики Нушићев пријатељ, отац Јустин Поповић), али и херојско, патриотско васпитање (у правом катанићевском духу) сина му јединца, Страхиње-Бана Нушића, једног од 1300 каплара скопског Ђачког батаљона, јуначки и мученички страдалог баш те трагичне 1915-те, заједно са најбољима из његове генерације у Великом (светском) рату.

Остало нам је последње писмо оцу, младог српског јунака:
„Драги Аго,
не жали за мене.
Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године.
Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али, таква је судбина.
Деда, мама и ти, опростите ми.
Гиту и Миму поздрави.
Твој син,
Бан“.
На полеђини коверте, Нушићев син је написао:
„Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресату“.

Био је смртно рањен у борби код Пожаревца, а тестаментарно писмо је нађено у џепу његовог окрвављеног војничког шињела.

То је и индиректни крај наше приче о Михаилу Катанићу и његовом симболичном, херојском потомству, које се, увек изнова, сабира и на делу, жртвом, показује ШТА ЈЕ ТО СРПСКА ЧАСТ, у свакој нашој ратној генерацији – све до данас (и заувек).

P. S.
Поводом двадесетогодишњице од синовљеве смрти и на вечно сећање на погинуле борце легендарних (а, опет, реално постојећих) 1300 каплара, 17. новембра 1935. године у скопском парку је био откривен (сада непостојећи) споменик бесмртницима – пред 700 преживелих ђака батаљона!
У име свих родитеља чија су деца погинула, дирљиви говор је одржао велики Бранислав Нушић:

„Па ипак (и поред све туге родитељске), ми смо устрајали, устрајали смо ево да доживимо и ове дане. Устрајали смо, јер нас је подржавала утеха: да велика дела траже и велике жртве, и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великом делу…
Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем, а ви који сте ближе животу него смрти, ви је осећате у души.
А глас мртвих вам овог часа вели: ‚Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!‘ Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: ‚Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!‘
У име ојађених мајки и очева, ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“…

Тешко је данас читати ове искрене и вером у српство узнесене речи.
Толико је туге и (наше накнадне) свести о све очигледнијем бесмислу толике и такве српске жртве (у коначном неуспеху ма које врсте уједињења) која чини ове Нушићеве речи још страшнијима и болнијима него онда када су, с болном надом, по први пут изговаране…

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *