Дилема

Дилема

0
0

Највећа и најважнија, опредељујућа дилема је: да ли ми, читајући и гледајући све што нам се учини занимљивим и важним, ово радимо да бисмо то оцењивали (хвалили и кудили) или НАУЧИЛИ НЕШТО НОВО, ШТО ДО ТАДА НИСМО ЗНАЛИ (или до краја разумели).

Ова дилема нас одређује и даје (или не) смисао свему што нам се нађе „на путу“. Јер од ње – и нашег унутрашњег одговора на ово судбинско питање – зависи и корист коју ћемо имати од своје (живе или умртвљене) радозналости.

Судећи – обрадоваћемо, евентуално, или онерасположити оног кога смо јавно „оценили“, а учећи ћемо – реално (и свакодневно) утицати на ширину и озбиљност својих (не)знања.

Ја сам одавно изабрао онај бољи и конструктивнији, ученички пут. И тако заслужио да неком будем и учитељ.
Пошто само добри УЧЕНИЦИ могу да постану и (другима корисни) УЧИТЕЉИ.

То је, наиме, једини начин за овај величанствени преображај.
Уз додатак, да, поставши учитељ, не смете престати да и даље, упорно и вредно, учите. До последњег даха.

То је симултани, истовремени начин самоосмишљавања и истинског оправдања овакве улоге (и мисије).

Учитељ се постаје, корак по корак, мукотрпно и уз многа одрицања и непрестани труд.

Без жртве се не може васкрснути из мртвог ткива (судбински нам датих) општих места, духовне лењости, заслепљујуће острашћености, полуинформација и суштинског незнања.

Ово ваља имати на уму, кад приђемо туђим покушајима да нас побољшају и просветле или оглупе и заведу.

Треба бити свестан свог (несвесно примењиваног) метода и свих последица бирања „овакве“ или „онакве“ анализе толиког (духовног) цвећа & корова, хаотично разбацаног по земаљском шару Божије баште…

Од тога много тога (важног у нашим животима) зависи. Само и једино од тога.

Јер ово, на дубљи начин, објашњава и ону мудру и вишезначну дефиницију како је „стил – судбина“.
Сами вајамо свој коначни лик и карактер.

P. S.
Објављени текстови нису (само) прилика за спонтани „референдум“ на тему „слагања или неслагања“ са нечијим мишљењем.
Нити су ђачки споменар за уписивање свог личног, од изложене теме сасвим независног става.

Наше је да, унапред и заувек, прихватимо чињеницу да ће многи имати потпуно другачије мишљење и различите ставове и опредељења од нас. И да то спортски прихватимо, без узалудних покушаја квази-мисионарења и љутње због оваквог поретка ствари.

Ко то не схвати на време упада у сопствену замку и креће да заувек лута непрегледним лавиринтом света који се тако дивљачки отима његовим жељама и очекивањима.

А пацке и нетражене савете (такозвано „доцирање“ и чангризаво коментарисање) нико не воли и, зато, ничему не служе. Сем обостраном нервирању у расправи без краја & конца.

А најсмешније су, признајем, реакције типа: „То ми се не допада“, као да је у питању какав цар или краљ који, са своје недоступне висине, пресуђује подизањем и спуштањем палца у арени.
То је стварно трагикомично. И тужно и смешно, у исто време.

Драгослав Бокан Српски књижевник, режисер, колумниста и публициста. Драгослав Бокан рођен је 15. фебруара 1961. године у Београду. После завршене гимназије, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је групу „Бели орлови” 1990. године и био њен командант. Постаје један је од првих држављана Републике Српске. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и био кандидат на председничким изборима у Србији 1992. године као вођа странке „Српски отаџбински савез”.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *